Уместо читања витешких романа слушајте Штраусовог Дон Кихота уз виолончелисту Данијела Милера-Шота и виолисту Бориса Брезовца. Доживите авантуре Сервантесовог хероја преточене у музику — палицу држи Џералд Карни.

Симфонијска поема Дон Кихот Рихарда Штрауса (1864-1949) настала је 1897. године. У овом делу, Штраус је постигао прожимање концертантног, варијационог и симфонијског принципа перманентног развоја тематског материјала. Иако је аутор композицији дао поднаслов фантастичне варијације на тему витешког карактера, поема Дон Кихот заправо се базира на две теме. Почиње уводом у којем су представљени готово сви тематски материјали поеме: мотив племенитог и куртоазног Дон Кихота, мотив његових витешких тежњи, мотив лажног закључивања, мотив утицаја прочитаних књига, мотив идеалне жене (тема Дулсинеје), и други. Две теме варијационог циклуса изложене су на крају увода и везане за два главна лика. Соло виолончелу је поверена карактеризација насловног јунака, док је његов слуга и пратилац, Санчо Панса, приказан двема инструменталним бојама солистички третираних инструмената – као брбљивац дочаран је виолом, док је представа рустичне и шаљиве црте његовог лика поверена бас кларинету и тенор туби.

Током десет варијација поеме, представљене су хумористичне, каткад и фарсичне авантуре Дон Кихота и Санча Пансе: борба са ветрењачама, борба са ходочасницима, превара Санча Пансе и догађај са сеоском девојком и даирама, догађај са воденицама, вожња зачараним чамцем, напад на монахе, дуел са витезом Белог Месеца и повратак кући. При томе, Штраусови иновативни оркестрациони поступци – попут пригушивања инструмената у функцији приказивања помућеног ума Дон Кихота, нестандардног третмана инструмената у тонском сликању блејања оваца у другој, као и употреба машине за ветар као илустрацији вожње по ваздуху у седмој варијацији – умногоме доприносе фантастичном звучном свету дела. У коди поеме одвија трагични расплет. Након меланхоличних музичких реминисценција на своје подвиге, Дон Кихот спокојно умире, предајући своју душу Богу.

После значајних симфонијских остварења, Прелид за поподне једног фауна и Море којим је Клод Дебиси (1862-1918) употпунио свој опус, настала су три оркестарска комада обједињена називом Слике, који се често и појединачно изводе – Жига, Иберија и Пролећни кругови.

Кроз три става Иберије представљене су различите сцене са шпанског поднебља. Колористичка оркестрација употпуњена је живахним ритмовима, а логичан развој тематских материјала је доследно спроведен, уводећи ово дело у сам врх симфонијских остварења тог доба. Први став, По улицама и пролазима, доноси ужурбану представу једног дана који се може видети у било којем шпанском градићу. У сутон се атмосфера смирује, а меланхолични лирски призвук превладава. На месту лаганог става су Мириси ноћи, меланхолична слика дочарана кроз блиставе звуке прозрачне фактуре. На месту финала се смењују звуци празничног дана – кратке фразе којима недостаје развој следе једна за другом. То су слике уличних свирача и забављача, продаваца, задовољних људи, које воде до узаврелог краја.

Један од најистакнутијих представника мексичке савремене музике је Aртуро Маркес (1950). Рођен у породици где се музика неговала кроз народну уметност (отац му је био маријачи свирач), музичко школовање је започео у Калифорнији, а наставио на Конзерваторијуму и Институту лепих уметности у Мексико Ситију. Инспирисан мексичком музиком, написао је велики број дела, углавном за мање, камерне ансамбле, као и осам дансона. Овај плес кубанског порекла, који је стекао популарност по плесним дворанама и салонима Латинске Америке, наставио је да живи стилизован и у симфонијској форми. Арон Копланд је међу првима компоновао Кубански дансон и Мексички салон, али је тек захваљујући Маркесу, дансон постао нови концертантни жанр.

Дансон бр. 2 (1994) је одмах после премијерног извођења по наруџбини Националног независног универзитета у Мексику постигао невероватан међународни успех и постао „друга мексичка химна“, понајвише захваљујући узаврелим латино ритмовима и богатом оркестарском колориту којем је првенствено допринела разноврсност удараљки. Композитор кроз музички ток сукобљава солистичке и tutti одсеке, али је јединствена нит управо ритам. Лагани и брзи делови стилизованог плеса асоцирају на сензуално спајање два плесача уз звуке носталгије или френетичан занос плесне дворане пуне оптимизма.

Даница Максимовић